Matica zajedničkog življenja nosila je istim putem ljude različitih godina starosti i različitog porekla, ne ostavljajući nikome vremena za samoću i privatnost. U ovim “gusto naseljenim“ životima, suviše kolektivnim, nije bilo mesta za privatno odvajanje. Porodica je ispunjavala određenu funkciju, osiguravala je očuvanje života, dobara i imena, i nije zadirala duboko u osećajnost. Mitovi kao što je viteška ljubav (ili precizna), prezirali su brak, a prakse kao što je slanje dece na šegrtovanje, oslabljivale su osećajnu vezu između roditelja i dece: moderna porodica može se i zamisliti bez ljubavi, ali briga o deci i potreba za njihovim prisustvom, utkani su u nju. Srednjovekovna civilizacija zaboravila je helenističku paideiu, a još nije poznavala moderno obrazovanje i vaspitanje. To je osnovna činjenica: ona nije imala predstavu o obrazovanju i vaspitanju. Naše današnje društvo zavisi, i svesno je toga, od uspeha obrazovnog sistema. Ono poseduje određeni obrazovni sistem, određeno shvatanje obrazovanja, svest o njegovom značaju.

Nove nauke, psihoanaliza, pedijatrija, psihologija, bave se problemima detinjstva, a njihove preporuke prenosi roditeljima obimna, svima razumljiva literatura. Naš svet je opsednut fizičkim, moralnim, seksualnim problemima i problemima vezanim za detinjstvo.

Takvu vrstu usredsređenosti srednji vek nije poznavao; što se njega tiče, problemi nisu postojali. Čim bi dete prestalo da sisa, ili otprilike tada, postajalo bi sasvim prirodno družbenik odraslog. Starosne klase mlađeg kamenog doba i helenistička paideia, pretpostavili su različitost sveta dece i sveta odraslih, i to da se prelazak iz jednog u drugi ostvaruje kroz inicijaciju ili zahvaljujući obrazovanju i vaspitanju. Srednjovekovna civilizacija nije uočavala tu razliku, te nije ni poznavala sam pojam prelaska iz jednog sveta u drugi.

Iz dela Vekovi detinjstva