Pojam identiteta je etimološki ukorenjen u latinskoj reči idem, što znači isto.
Starogrčka reč tautos koju koristi Aristotel kada razmatra problem identiteta potiče od reči autos, što značu sebe i sam, a kasnije, nakon prevođenja na latinski kao identitas koristi se u sholastičkim raspravama.
U novovekovnu filozofsku i socijalnu misao Dejvid Hjum, među prvim teoretičarima ponovo uvodi pojam identitet, kojim ističe svest subjekta o kontinuitetu sopstvenog postojanja koja je sadržana u relaciji identiteta. Ovo shvatanje identiteta preuzeto je u individualnoj i razvojnoj psihologiji. Na primer Erik Erikson uvodi pojam identiteta u psihologiju ličnosti, i određuje da je osećanje ličnog/individualnog identiteta utemeljeno na zapažanju samoistovetnosti i neprekidnosti sopstvenog postojanja u vremenu i prostoru, na opažanju činjenice da druge individue to zapažaju i priznaju.
Identitet je istovremeno i stanje i proces, i određen je pripadanjem nekom načinu i stilu života, povezan sa socijalnom strukturom i društvenim grupama. Lični identitet pretpostavlja odnos pojedinca prema drugim individuama, i obuhvata delove koji su nasleđeni i delove koje sami biramo. Zato lični identitet čini mnoštvo pripadnosti različitim društvenim grupama i/ili mnoštvo kolektivnih/grupnih identiteta, na primer etnički, nacionalni, verski, politički, jezički, rodni, kulturni, socijalni, profesionalni, a mnoge identitete, kao što su korporativni, digitalni, zvučni nameće savremena civilizacija.
Pojam identiteta može da se odredi kao jedinstven sklop odlika jedne osobe koji je razlikuje od svih ostalih. Identitet omogućava osećanje kontinuiteta između prošlosti, onoga što je bilo nekada, onoga što je sada i onoga što osoba misli da će biti.
U sociološkom i kulturnoantropološkom diskursu, identitet se određuje kao istovetnost po kojoj je neko biće jednako samom sebi. Time se naglasak stavlja na ono što je specifično u nekim shvatanjima, vrednostima i očekivanjima.
