Nekolicina je to osećanje opisivala kao nešto slično naletu koji sigurno spopada psihopatu kad ubija nekog, a koji je njih preplavljivao kad su pokušali da ubiju sebe. Jedna mlada žena je rekla: “I sebi i svima oko sebe delujete obamrlo i sasvim nedelotvorno, a ipak ste u stanju da izvršite najteži čin koji uopšte postoji. To razgaljuje. To krepi. To je euforično.“ “Da“, rekao je neko drugi, “ima u tome neke sumorne euforije. Život vam se raspada, nema središta, a samoubistvo je jedino čime možete da upravljate.“ Jedan stariji čovek, penzionisani učitelj koji je pokušao da se obesi u svojoj garaži, održao im je predavanje o tome kako “autsajderi“ razmišljaju o samoubistvu. “Jedino što svi hoće da urade povodom samoubistva jeste da ga objasne. Da ga objasne i osude. Ono je toliko jezivo za one koji ostaju da mora postojati način da se o njemu misli. Neki ljudi misle o njemu kao o činu kukavičluka. Neki misle kao o zločinačkom činu, zločinu protiv preživelih. Druga škola mišljenja smatra da je ono junaštvo, da je čin hrabrosti. A tu su i čistunci. Za njih pitanje glasi: da li je ono bilo opravdano, da li je bilo dovoljno razloga? Kliničkije stanovište, koje niti kažnjava niti idealizuje, jeste stanovište psihologa, koji nastoji da opiše stanje svesti samoubice, u kom je stanju svesti ovaj bio kad ga je počinio.“ Tako je nagvaždao manje-više svake večeri, kao da nije izmučeni pacijent poput ostalih, nego gostujući predavač kog su doveli da razjasni temu koja ih je obuzimala danonoćno. Jedne večeri Aksler je progovorio - da izvede predstavu, shvatio je, pred najvećom publikom otkako je digao ruke od glume. “Samoubistvo je uloga koju pišete za sebe“, rekao im je. “Uđete u nju i odigrate je. Sva pažljivo režirana - gde će vas naći i kako će vas naći.“ Potom je dodao: “Ali, predstava je samo jedna.“
U njihovim razgovorima sve privatno otkrivalo se lako i bestidno; samoubistvo je izgledalo kao ogroman cilj, a življenje kao neko mrsko stanje. Među pacijentima koje je upoznao neki su ga odmah prepoznali zahvaljujući njegovim malobrojnim filmovima, ali su bili suviše utonuli u sopstvena batrganja da bi ga primećivali išta više nego bilo koga osim sebe. A osoblje je bilo previše zauzeto da bi mu pažnju odvlačila njegova pozorišna slava. U bolnici je bio takoreći neprepoznatljiv, ne samo drugima, nego i sebi.
Iz romana Uniženje
