O snu

Ljudima će izgledati da vide nove ruševine na nebu, a plamen koji će odande sukljati izgledaće kao da leti i bežaće pred njim; čuće svakojaka stvorenja kako govore jezikom ljudi; istog trena potrčaće, svako za sebe, put različitih delova sveta, a da se i ne pomere; a usred tame spaziće najblistavije svetlosti. O čudesni ljudski rode! Kakva te je mahnitost na to prisilila! Razgovaraćeš sa svakojakim životinjama, a i one s tobom, i to jezikom ljudi. I videćete kako se stropoštavate s neopisivih visina bez ijedne ogrebotine; bujice će vas nositi dok se kovitlaju na svom brzom toku.

O okrutnosti ljudi

Po zemlji će se videti stvorenja koja će se uvek boriti jedna s drugima, uz veoma velike gubitke i mnogo mrtvih na obe strane. Neće biti granica njihovom zlu; svojim pomahnitalim rukama i nogama po šumama će sravnjivati nebrojeno mnoštvo drveća; i kad se nakljukaju hranom, okrenuće se zadovoljavanju žudnje za ubijanjem, patnjom, iskorišćavanjem, zastrašivanjem i kažnjavanjem svakog živog bića. I, usled bezgranične gordosti, poželeće da se uzdignu do neba, ali prekomerna težina njihovih udova prikovaće ih dole. Na zemlji neće ostati ništa, kao ni pod zemljom ni u vodi, a da nije progonjeno, zlostavljano ili razoreno, a to što se nalazi u jednoj zemlji otići će u drugu; a od njihovih tela biće sazdana grobnica i konačište za sve žive koje su pobili. O zemljo, zašto otežeš da se otvoriš i usisaš ih naglavačke u duboke pukotine svojih nepreglednih ponora i pećina, i da se više nikad pod kapom nebeskom ne ukaže tako divlje i okrutno čudovište?