Martin Hajdeger smatra da se ljudski strah suštinski razlikuje od onog koji postoji kod životinja. On kaže: "Samo onaj tip bitka, kome se u njegovom bitku radi o njemu može da se boji". To podrazumeva da samo ona bića koja mogu da se odnose prema sopstvenom postojanju mogu i da osećaju strah, i zato je strah nešto što može da postoji samo kod ljudi.
Realni strah je po Martinu Hajdegeru uslovljen konkretnim opasnostima ili nečim što je objektivno prisutno. Pojmom Angst (strepnja) označava strah od beskonačnog, nečeg što nije objektivno prisutno, na dohvat ruke. Angst je, kaže Hajdeger, "ukleto mirovanje" koje se nalazi "u tajnom savezu sa vedrinom i blagošću stvaralačke čežnje", ali i u stalnoj okrenutosti ka smrti.
Matin Hajdeger smatra da se svako dete rađa sa klicom straha i krivice. Strah nam je zadat, imanentan jer se plašimo smrti. U spisu Mišljenje i pevanje Hajdeger piše o smrti: "Smrtnici su ljudi. Oni se nazivaju smrtnicima zato što mogu da umiru. Umirati znači: biti obdaren za smrt kao smrt. Samo čovek umire. Životinja skončava. Ona nema smrt kao smrt ni pred sobom ni iza sebe. Smrt je škrinja ništavila, naime onoga što ni u kom pogledu nikada nije puko bivstvujuće, ali što ipak prebiva čak kao tajna samog bića. Kao škrinja ništavila, smrt sklanja u sebe to suštastvujuće u biću. Smrt je, kao škrinja ništavila, utočište bića. Sad smrtnike nazivamo smrtnicima ne zato što završavaju svoj ovozemaljski život, već zato što su obdareni za smrt kao smrt. Smrtnici, koji to jesu, prebivaju kao smrtnici u utočištu bića. Oni su postojeći odnos prema biću kao biću."
Strah može da prikriva, a Martin Hajdeger ističe i sadašnjost straha, to da čovek bude zamrznut u određenoj situaciji i tako posmatrano izgubi deo slobode. Mi se uvek bojimo ovog ili onog određenog bitka, koji nas ugrožava u ovom ili onom smislu. "Temporalnost straha je očekujući od sadašnjosti zaborav", a po Hajdegeru čovek u strahu gubi iz vida sopstvene mogućnosti.
