"Škole, u njih moraš da ideš, zar ne? Nastavnici i upravnik su vlast, zar ne? Oni ti naređuju šta da radiš. A ti si srećan da se izvučeš odatle i živiš, i tako to, zar nisi? Oni misle da zato što si mlad i zato što ti plaćaju i tome slično, da mogu da te tretiraju onako kako oni žele i da ti kažu šta oni žele. Postoji, zatim i "staro pravo" i sudovi... svi su oni deo vlasti. Činovnici i svi drugi u uniformama. Svako ko ima značku, saobraćajni pozornici, dobrovoljni milicijski pomoćnici i sva ta..."

Skinhedi su, međutim, osećali i druge pritiske, a ne samo neposredne strukture vlasti; oni su mrzeli i one koji su pokušavali da dobro žive i da se "pokažu u boljem svetlu", ljude iz njihovog susedstva koji su želeli da budu društveno superiorni; nisu podnosili ljude koji su im se "peli na glavu".

"... Mrzim te dobročinitelje koji dolaze da "pomažu siromašnima u straćarama". Oni su svi fini i slatki i ljubazni, prave se kao da su na tvojoj strani. Oni misle da znaju kako ti treba da živiš. Oni su stvarno vlast koja se pravi da ti je prijatelj. Oni hoće da ti radiš određene stvari, a ukoliko ih ne radiš, imaju zakon na svojoj strani. Sa svim ovim mnoštvom protiv nas imamo još i Židove i Pakistance i hipije na našim leđima".

Osećanje da su "usred" ovog meteža opsesivnih i eksploatorskih snaga stvara potrebu za grupnom solidarnošću koja, mada u biti defanzivna, kod skinheda je udružena sa agresivnim sadržajem i predstavlja izraz frustracije i nezadovoljstva koji se manifestuju kroz napadanje autsajdera koji služe kao žrtveni jarci."

Iz dela Skinhedi i magično oživljavanje zajednice