Zakon tuđine pod kojim se u egzilu živi je pre svega zakon stranog jezika. Posebno su pisci patili zbog toga i opisivali koliko taj zakon pogađa. Česlav Miloš kaže o piscu u egzilu: "U zemlji iz koje dolazi on je bio svestan svog zadatka i narod je čekao na njegove reči, ali mu je bilo zabranjeno da govori. Tamo gde sada živi može slobodno da govori ali ga niko ne sluša i, što je još gore, zaboravio je šta je imao da kaže. Biti pisac u egzilu je kao biti pas lansiran u kapsuli u kosmos. Kapsula je vaš jezik; ubrzo ćete otkriti da kapsula ne gravitira ka zemlji već se sve više udaljava u kosmos."
Postoje, istina, i pozitivni opisi egzila i onoga što egzil znači za pisca. Miloš pita nije li egzil, kao stanje legitimnog stranstva, ipak privilegovan u odnosu na stranstvo zbog koga, na kraju krajeva, svaki pisac pati u svom društvu. Brodski opisuje ne samo strahotu egzila nego i šanse za slobodu koje pruža, a Marina Cvetajeva smatra da pisci "dalekovidi već po prirodi svog posla" mogu iz egzila čak bolje da vide svoju domovinu. Za izvorni i osnovni pojam egzila presudna nije negativna, a ni pozitivna konotacija - postoje obe. Presudna je korespodencija tog pojma sa pojmom domovine u kojoj je čovek bio kod svoje kuće, u kojoj bi, da može, i dalje bio, i u koju se vraća kad je ona voljna da ga primi.
Iz eseja Domovina kao utopija (zbirka eseja Na granici)
