Ako je tako, onda moramo pokušati da bar u glavnim crtama obuhvatimo šta je taj cilj i u koju vrstu ljudskog znanja i mogućnosti treba da se svrsta.
Prirodno je pretpostaviti da pripada najnadmoćnijoj i najsveobuhvatnijoj.
Kao takva pokazuje se nauka o državi.
Jer ona određuje koje vrste znanja su potrebne o državi, koje od njih treba svaki pojedinac da uči i do koje mere da se u njima usavrši. A vidimo da u njenu nadležnost spadaju veštine koje su najviše: ratnička veština, gazdovanje i besedništvo.
Budući da se ona koristi ostalim praktčnim znanjima i da zakonski određuje šta treba činiti, a od čega se treba uzdržavati, njen cilj bi obuhvatao ciljeve ostalih delatnosti i kao takav predstavljao bi opšte ljudsko dobro.
No, iako je ono isto za pojedinca i za državu, ipak je dobro države značajniji i savršeniji cilj, bilo da je reč o njegovom ostvarivanju ili održavanju: zadovoljstvo je kada se ono ostvari i za jednog jedinog stvora, ali je lepše i divnije kada se to postigne za ceo narod ili za državu.
Iz dela Nikomahova etika
