Jung počinje svoju definiciju persone objašnjavajući da mnoga psihijatrijska i psihološka proučavanja pokazuju da ljudska ličnost nije jednostavna već kompleksna, da se može podvojiti i fragmentovati pod nekim uslovima i da se normalna psiha sastoji od mnogo podličnosti. Međutim, "očigledno je da se takav pluralitet ličnosti nikada ne javlja kod normalnog pojedinca". Dugim rečima, iako nismo klinički "višestruke ličnosti", svako manifestuje "tragove rascepa karaktera". Normalan pojedinac je, jednostavno, manje naglašena verzija onoga što se javlja u patalogiji. "Treba samo pažljivije posmatrati čoveka u različitim okolnostima da bi se videlo da promena jednog okruženja u drugo, doprinosi zapanjujućoj promeni ličnosti (...) "anđeo napolju, đavo u kući"." U javnosti je takva osoba sva nasmejana, podržava druge, rado pruža sve, otvorena, opuštena, duhovita; u kući je takva osoba, s druge strane, neraspoložena i mrzovoljna, ne razgovara s decom, jadikuje i krije se iza novina, i može da bude nasilna verbalno ili na druge načine. Ličnost je stvar situacije. Ekstreman primer predstavlja priča o Džekilu i Hajdu. U romanu Slika Dorijana Greja s tom tematikom, glavni lik čuva svoju sliku na tavanu. Kako godine prolaze, njegov portret stari, otkrivajući njegovu pravu prirodu i ličnost dok se on i dalje pojavljuje u javnosti bez bora - mlad, produhovljen i veseo.

Iz dela Jungova mapa duše