Artur Šopenhauer u delu Svet kao volja i predstava prepliće i prožima Platonovu i Kantovu filozofiju sa istočnom mudrošću, kao i hrišćanskom mistikom. Prva rečenica ovog dela počinje tvrđenjem: "Svet je moja predstava". Tačnost ovog stava on izvodi na osnovu toga što "predmet uvek pretpostavlja svest" i što predmet po sebi kao uzrok predstavlja "nešto pot-puno nezamislivo". Čovek ne vidi svet objektivno, već kao konstrukciju ljudskog perceptivnog aparata i inteligencije.

Šopenhauer smatra da volja predstavlja nagon za životom i da se svuda pokazuje želja za životom. Sva živa i neživa priroda predstavlja borbu i nagon za opstankom. Navodeći primere sa životinjama Šopenhauer kaže da se kod njih ne radi samo o običnom nagonu očuvanja života i borbe, i zato kada ptice grade gnezda za mladunce koje još nemaju, tu su prisutni i elementi pripreme razvoja života.

Volja je volja za život, a njen večni neprijatelj je smrt. Šopenhauer smatra i da samoubistvo nije negiranje volje i života. Svojim činom samoubica negira samo jedan vid života, i to onaj koji je njemu nepodnošljiv, a ne život po sebi. Zato je "uzaludan i lud akt, jer stvar po sebi - vrsta, i život, i volja uopšte - nesprečeno ostaje i dalje, kao što ostaje i duga ma kako se brzo smenjivale kaplje što je trenutno nose".

Volja za životom nemilosrdno šiba sva živa bića pa i čoveka. Patnja je skoro stalna, jer ona potiče iz nezadovoljenosti u prohtevima nezajažljive volje. Zadovoljstvo je samo redak trenutak odsustva bola na osnovu pritajenosti volje. Sam čovekov život Šopenhauer određuje kao "klaćenje između bola i dosade koji su, u stvari, dva njegova poslednja sastavna dela". Konačni slom i propast svakog čoveka su neizbežni, jer "volja krmani brod života baš u pravcu smrti".

Mada je čovek prema Šopenhaueru, poput svih ostalih bića i sam pojava volje, ipak on unutar prirode zauzima posebno mesto. U čoveku tačnije rečeno ljudskom umu, slepa volja dolazi do samosaznanja, i zato je u stanju da se "okrene". Naime, čovek preko načina života može da se oslobodi od potčinjenosti svojim nagonima i potrebama. To se, po Šopenhaueru dešava na dva načina: kada se čovek solidariše sa svim drugim bićima i pokaže sažaljenje prema njima i umrtvljavanjem svih nagona kroz askezu, čime se ostvaruje ideal svetosti.

Priroda je za Artura Šopenhauera univerzum kratkih radosti i dubokih patnji. Po njemu "svet je upravo pakao, a ljudi u njemu su s jedne strane mučenici, a s druge đavoli". Pri tome on ističe da je "karakteristika stvari ovoga sveta, naime ljudskog sveta, nije nikako, kao što se često kaže, nеsavršenstvo nego je to pre raspad u moralnom, u intelektualnom, u fizičkom, u svemu". Zato je po njemu jedini pravi izlaz iz ovog zlog i izopačenog sveta i patničkog života nirvana, ništavilo. I on kaže: "Život se potvrđuje onda kada se smiruje, i to smiruje u kontemplaciji, oslobađanju od straha pred smrću, u jednostavnom vođenju prirodnog života."