Društvo
Emil Sioran - Mi, trogloditi...
Vrednosti se ne nagomilavaju: jedan naraštaj donosi nešto novo samo na taj način što poništava ono što je bilo jedinstveno kod prethodnog pokoljenja. To još više važi kad je reč o sledu epoha: Renesansa nije uspela da “spase“ dubinu, maštovitost i divljaštvo Srednjeg Veka; Vek Prosvećenosti, sa svoje strane, preuzeo je od Renesanse samo osećanje univerzalnosti, bez patetike, koja je davala pečat fizionomiji Renesanse. Moderne varke gurnule su čoveka u vrtlog egzistencije: on je u njima izgubio svoje večne osnove, svoje “suštastvo“.
De gustibus non est disputandum - O ukusima ne treba raspravljati
De gustibus non est disputandum ili De gustibus non disputandum est je stara latinska izreka koja se sačuvala do danas u kraćem obliku. Ona ističe da po pitanju ukusa ne može biti sporova ili bukvalno o ukusima ne treba raspravljati. Ova izreka je prvobitno glasila: De gustibus et de coloribus non disputandum, to jest, O ukusima i o bojama ne treba raspravljati.
Luis Bunjuel - Čoveka oplemenjuje jedino ono što radi iz zadovoljstva, iz sopstvene potrebe
Želim da dodam da je većina onoga što su nadrealisti naslućivali bilo tačno. Navešću samo jedan primer: rad kao neprikosnovenu vrednost građanskog društva, pojam u koji se nije smelo dirnuti. Nadrealisti su prvi tu vrednost sistematski napadali, obelodanili da je to laž, rad za platu proglasili su sramnim. Nešto od njihove ogorčene kritike naći ćete u Tristani kada se Don Lope obraća mutavom mladiću:
Kultura hrane - razmišljanje kroz hranu
Kultura hrane nastajala je stotinama godina i uvek je shvatana kao sastavni deo opšte kulture. Hrana je više nego nešto prehrambeno i ima duboko simboličko značenje. Čovekove navike ishrane govore mnogo o njegovim ukusima, zadovoljstvima, težnjama i svakodnevnim navikama, ali i ličnosti, polu, etničkoj pripadnosti, društvenoj grupi i društvu.
Neverbalna komunikacija - govor tela
Neverbalna komunikacija poznatija po nazivu govor tela je proces slanja i primanja poruka bez upotrebe reči, bilo rečene ili pisane. Ona predstavlja način na koji ljudi komuniciraju bez reči namerno ili nenamerno gestovima, načinom držanja tela, pokretom, dodirom, izrazom lica, pogledom, tonom i bojom glasa, odećom i izgledom i izražavaju i razmenjuju namere, emocije, raspoloženje, stavove, želje, očekivanja. Istovremeno ona oblikuje i menja verbalnu komunikaciju, a ako postoji nesklad između njih, više se veruje neverbalnoj komunikaciji.
Orfej i Euridika
Orfej i Euridika je jedan od najpoznatijih grčkih mitova. To je priča o tragičnoj ljubavi legendarnog muzičara, pesnika i proroka antičke Grčke Orfeja i muze jedinstvene lepote Euridike, ali i priča o slabostima ljudskog duha. Ispričan je u mnogo verzija, sa nekoliko manjih razlika između njih. Najraniji prikaz daje grčki lirski pesnik Ibik oko 530. godine pre nove ere, a rimski pesnik Ovidije ga pominje u svom delu Metamorfoze početkom I veka. Mit je inspirisao poznate slikare, kao što su Piter Pol Rubens, Ticijan Večeli i Nikola Pusen. Takođe, napisane su mnoge opere, pesme i pozorišne predstave u čast velikih ljubavnika.
Vladimir Odojevski - Zapad umire!
A šta tek da se kaže danas - kad će uskoro proučavanje samo jednog sićušnog insekta dobiti naziv nauke, kad će uskoro i tome čovek morati da posveti sav svoj vek, zanemarujući sve ostalo na ovom svetu. Naučnici su se odrekli sveobjedinjavajuće sile ljudskog uma. Još im nije dojadilo da posmatraju, da prate prirodu, ali veruju samo u slučaj - od slučaja očekuju nadahnuća istine - mole se slučaju. Eventus magister stultorum. Već se napredak nauke vidi u onome što je pretvara u zanat!... I reč paganina: “Mi ništa ne znamo“ - duboko se uvrežila u sva dela našeg veka!... Nauka umire.
Osvald Špengler - Civilizacije su krajnja i najveštačkija stanja za koje je sposobna jedna viša vrsta ljudi
Propast Zapada, tako posmatrana, ne znači ništa manje nego problem civilizacije. Jedno od osnovnih pitanja svake više istorije tu je pred nama. Šta je civilizacija - shvaćena kao organsko-logička posledica, kao završavanje i ishod jedne kulture?
Žan Žak Ruso - Zar nije kasno da u trenutku umiranja naučimo kako je trebalo da živimo?
Ostariću, a sve jednako učim. Solon je u starosti često ponavljao ovu misao. Ima takav smisao da se odnosi i na mene. Ali je veoma tužan pronalazak ono što mi je iskustvo priredilo: više od toga vredi neznanje. Zla kob je nedvosmisleno veliki učitelj, ali ona skupo naplaćuje svoj nauk. A korist koju iz toga izvlačimo često ne doseže cenu koju smo platili. Međutim, pre nego što smo ova znanja mogli da pribavimo putem kasnih lekcija, mine pogodan tren za njihovo korišćenje. Mladost je za to da proučavamo mudrost, starost je već vreme prilagođavanja. Iskustvo, priznajem, uvek poučava, ali je od koristi samo za onaj pedalj vremena ispred nas. Zar nije kasno da u trenutku umiranja naučimo kako je trebalo da živimo?
Razbijeno ogledalo kao predskazanje loše sreće
Postoji mnogo sujeverja koja se povezuju sa ogledalima. Razbijeno ogledalo je verovatno u središtu više narodnih verovanja nego bilo koji drugi predmet u mnogim kulturama. Veruje se da je razbijeno ogledalo predznak žalosti, a da razbijanje ogledala dovodi do sedam godina loše sreće. Zato se razbijeno ogledalo odmah nosilo van doma da bi se sprečile najavljene nesreće.
Društvo