Ideal o poštenju je deo ljudske prirode. I u srpskim narodnim umotvorinama, a naročito u narodnim poslovicama se ističe da poštenje ima vrhovnu vrednost, veću od bogatstva, pa i od života. Međutim, pošten čovek je osuđen na patnju, u ovome svetu gde je većina ljudi nepoštena. Suprotnost između poštenih i nepoštenih ljudi se dosledno ističe u srpskim narodnim poslovicama. Niko ne želi nepoštenog čoveka i zato se kaže: "Blago mestu otklen ide, a teško onome u koje ide!" Nepošten čovek želi da i druge učini sličnima sebi i zbog toga se svaka saradnja i posao sa njim teško sveti.
Čast, kao moralna vrednost je posebno istaknuta u srpskim narodnim umotvorinama. Ona odražava čistotu celog čoveka i zato je valja čuvati. O tome narodne poslovice kažu: "Ruka ruku mije, a obraz obadvije" i " Ko ima obraza, ima i dušu". Iako se čovek koji časno živi muči i zlopati, treba da sačuva obraz, i za njega se sve mora žrtvovati. Sa osećanjem časti tesno je povezano i poštovanje čoveka prema sebi. Zato se i u narodnim poslovicama kaže: "Ko sebe poštuje, njega će i drugi poštovati"; "Ko je prema sebi zao, taj ni prema drugima ne može biti dobar".
Posle smrti čovek valja ostaviti častan spomen na sebe. A dobar glas vredniji je od bogatstva, i zato "Bolji je dobar glas nego zlatan pas". Veoma slikovito je obeležena ogromna i česta razlika između nezaslužene reputacije i prave vrednosti čoveka: "Glas do neba, a kad dobro pogledaš, a ono mućak".
Razlika između čistog obraza i sramote je posebno podvučena. Što je sramota, i greh je. Sramota se ne može oprati sa čoveka; nju nikakvo zvanje ne može prekriti. Ali čoveka mogu osramotiti samo njegova dela, a ne ono što drugi o njemu govore. Zato se kaže da svako prvo treba da se stidi svoje savesti. Ko se nje ne stidi, neće se ni na druge osvrtati. Stoga uvek najjači moralni oslonac ima čovek koji ostaje dosledan sebi.
U srpskim narodnim umotvorinama naglašava se da čast i poštenje imaju veću vrednost od svih preimućstava, čak i od samoga života. Njihov gubitak ništa ne može nadoknaditi, ni popraviti, jer "Voda svašto opere do crna obraza" i "Voda sve nosi izvan sramote".
Sramota dolazi čoveku od njegovih postupaka, a ne od reči drugih. Naime niko ne može osramotiti čoveka, dok on samoga sebe ne osramoti. Zato se preporučuje čoveku da dokaže svojim delima da poštuje samoga sebe, jer će ga samo tako i drugi poštovati. Iako je častan životni put mučan i naporan srpske narodne umotvorine ističu da njime jedino valja ići.
