Artnit

Što je zloslutniji život, to je apsurdnija smrt. Ja ne tvrdim da čovek ne može biti zaslepljen, usred rada, usred nadanja sevanjem munja tužne očitosti. Ja kažem da se jedan mlad čovek plaši umiranja ako je nezadovoljan svojom sudbinom. Pre nego što ga povedu za ruku prema sedalici koja ga čeka, jedan student - to je beskraj, neodređenost: on s lakoćom prelazi iz jedne doktrine u drugu, nijedna ga ne zadržava, on oseća evidentnost svih ideja.

Tako prolaze trenuci, istinski vremenski trenuci bez prostora, u kojima ja sve znam i, znajući sve, tonem u podzemlje bezlična sna.

Između takvih trenutaka, u međuprostorima sna, život uzalud pokušava podići zgradu, ali su mu skele mahnite gradske logike slaba potpora. Kao individuum, kao stvorenje od krvi i mesa, svakog me dana sravne s bezmesnim, beskrvnim gradom čije je savršenstvo produkt same logike i smrt snu.

Ulazimo u jednu veliku prostoriju, moj brat uzima flašu sakrivenu iza knjiga biblioteke:

- To je sve što je ostalo. Burad je prazna.

Pijemo. Moj brat gladi crveni pliš na stolu:

“Među prostacima čovek sve dublje tone“, kaže slikar, “i potone dublje nego oni. To što kažem, istina je: ono fino u ljudima uvek mi je bilo odvratno, toga se moram osloboditi, to ne smem ja da imam. Celog života sam se povremeno utapao u prostački, prljavi svet. Uvek sam osećao da njemu pripadam. Pa sam uvek i ostao dole.

Prelazim u pameti svu svoju prošlost i nehotice sebe pitam: Zašto sam živio? Radi kojeg cilja sam se rodio?... A po svoj prilici, on je postojao i po svoj prilici bilo mi je namijenjeno nešto veliko zato što u duši svojoj osjećam neizmjernu snagu... Ali ja nisam pogodio tu namjenu: zanijeli su me mamci praznih i nezahvalnih strasti; iz njihove vatre izašao sam tvrd i hladan kao željezo, ali sam zauvijek izgubio žar plemenitih težnji - najljepši cvijet života. Koliko li sam puta od tada igrao ulogu sjekire u rukama sudbine! Kao oruđe smrtne kazne padao sam na glave osuđenika često bez mržnje, ali uvijek bez sažaljenja...

- Ne bih vam umeo odgovoriti. Strašnu moć koju daje ova hamajlija nudio sam ljudima koji su imali više energije no što je, kako izgleda, vi imate; ali, mada su se rugali sumnjivom dejstvu koje je trebalo da ima hamajlija na njihov budući život, niko nije smeo da zaključi taj ugovor koji je tako kobno predložila ne znam koja sila. I ja mislim kao oni, sumnjao sam, uzdržavao sam se, i...

I najednom on sve to vide u drugoj svetlosti. "Slepo crevo! Bubreg", reče on sebi. "Nije u pitanju slepo crevo, nije u pitanju bubreg, već je u pitanju život i... smrt. Da, bio je život i evo odlazi, odlazi, a ja ga ne mogu zadržati. Da. Zašto obmanjivati sebe? Zar nije jasno svima, osim meni, da umirem i pitanje je samo broja nedelja, dana - odmah, možda. Bila je svetlost, a sad je mrak. Ja sam bio ovde, a sad ću biti tamo! Kuda?" Obuze ga jeza, prestade disati. Čuo je samo udarce srca.

Gospodin Saval, kojega su u Mantesu zvali "čiča Saval", upravo je ustao. Padala je kiša. Bio je tužan jesenji dan; lišće je padalo. Ono pada polako za vrijeme kiša, kao druga gušća i sporija kiša. Gospodin Saval nije bio veseo. Hodao je od kamina do prozora, od prozora do kamina. Život ima sumornih dana. On će odsad provoditi samo sumorne dane, jer su mu šezdeset i dvije godine. Samac je, neženja, bez ikoga. Kako je tužno umrijeti ovako, sasvim sam, bez odane ljubavi!

Ah, kako mi se smuči naturanje sopstvenih misli nekom drugom! Kako se u sebi radujem svakom raspoloženju i potajnom preokretu u kom misli drugoga dolaze do izražaja nauštrb mojih vlastitih misli! Katkad, međutim, postoji još značajnija svečanost, onda kad se jednom dopusti da se svoja duhovna kuća i imanje poklanjaju, slično ispovedniku što sedi u uglu, priželjkujući da naiđe kakav ubog čovek i da mu ispriča teskobu svojih misli, kako bi mu opet ispunio ruku i srce i olakšao breme unemirenoj duši!

U svojoj tridesetoj godini Evgenija nije još znala ni za kakvu sreću u životu. Njeno bledo i žalosno detinjstvo proteklo je kraj majke, čije je prezreno, vređano srce večito patilo. Rastavljajući se radosno sa životom, ova je majka žalila svoju kćer što ima da živi, i ostavila joj je u duši laku grižu savesti i večitu tugu. Prva i jedina ljubav donela je Evgeniji melanholiju. Pošto je nekoliko dana imala pred očima svoga rođaka, ona mu je poklonila svoje srce za vreme poljupca koji je kradom primila i vratila; on je zatim otišao stavljajući između nje i sebe čitav jedan svet. Ova ljubav, koju je njen otac prokleo, gotovo je oterala njenu majku u grob i pričinila joj je samo tugu pomešanu sa slabim nadama.