Georg Vilhelm Fridrih Hegel - O Vavilonskoj kuli
U prostranim ravnicama Eufrata čovek podiže jednu gorostasnu tvorevinu arhitekture; on je izgrađuje u zajednici, i zajedničnost građenja postaje ujedno svrha i sadržina same tvorevine. I zaista, ovo zasnivanje jednog društvenog saveza ne ostaje neko čisto patrijarhalno udruženje; naprotiv, to prosto porodično jedinstvo upravo se ukinulo i građevina koja se diže u oblake predstavlja objektiviranje toga ukinutog ranijeg jedinstva i ostvarenje jednog novog proširenog jedinstva.
Gi Skarpeta - О fresci Alegorija planeta i kontinenata Đovanija Batiste Tijepola
Drugi XVIII vek je u pokretu. Ipak, Tijepolo u Vircburgu pravi svoje remek delo - jednu od najneobičnijih slika svih vremena. Ironija barokne umetnosti je da nikada nije tako velika kao kada je ugrožena, nikada tako pobedonosna kao u trenutku u kojem svet, za koji je vezana, počinje da tone.
Rajner Marija Rilke - Možda su mrtvaci upravo oni koji su se povukli da bi razmislili o životu...
- Da - reče Evald sa čudnovatim smeškom - ja čak ne moram da idem ni smrti u susret. Mnogi ljudi je usput sreću. Ona se plaši da stupi u njihove kuće i poziva ih napolje, u tuđinu, u rat, na visoku kulu, viseći most, u divljinu ili ludilo. Mnogi odlaze po nju i nose je na svojim ramenima kući, a da to i ne primećuju. Jer smrt je troma; kad je ljudi neprekidno ne bi uznemiravali, možda bi i zaspala.
Lav Nikolajevič Tolstoj - Šta će biti kad mene ne bude?
I najednom on sve to vide u drugoj svetlosti. "Slepo crevo! Bubreg", reče on sebi. "Nije u pitanju slepo crevo, nije u pitanju bubreg, već je u pitanju život i... smrt. Da, bio je život i evo odlazi, odlazi, a ja ga ne mogu zadržati. Da. Zašto obmanjivati sebe? Zar nije jasno svima, osim meni, da umirem i pitanje je samo broja nedelja, dana - odmah, možda. Bila je svetlost, a sad je mrak. Ja sam bio ovde, a sad ću biti tamo! Kuda?" Obuze ga jeza, prestade disati. Čuo je samo udarce srca.
Gi de Mopasan - Koliki ljudi promaše svoj život zbog nehaja
Gospodin Saval, kojega su u Mantesu zvali "čiča Saval", upravo je ustao. Padala je kiša. Bio je tužan jesenji dan; lišće je padalo. Ono pada polako za vrijeme kiša, kao druga gušća i sporija kiša. Gospodin Saval nije bio veseo. Hodao je od kamina do prozora, od prozora do kamina. Život ima sumornih dana. On će odsad provoditi samo sumorne dane, jer su mu šezdeset i dvije godine. Samac je, neženja, bez ikoga. Kako je tužno umrijeti ovako, sasvim sam, bez odane ljubavi!
Onore de Balzak - Nemojte biti suviše povjerljivi, ni banalni, niti pretjerano uslužni
Ne znam da li su ljudi na nas više kivni kad im se nada izjalovi no što su nam zahvalni kad im učinimo dobrotu. Naročito, prijatelju moj, pošto ove sitnice spadaju u moj djelokrug, to mogu da se zadržim malo duže na onome što mislim da znam, naročito nemojte biti suviše povjerljivi, ni banalni, niti pretjerano uslužni, jer to su tri opasnosti.