Artnit

ARTNIT

Kad pešači, čovek mora da krene na zapad ili na jug. Ako krene na sever ili istok, to je kao da ide cul-de-sac, slepom ulicom.

Tako je bilo otkako su se krstaši siti vratili kući, a renesansa zapadno nebo smatrala slavolukom budućnosti. Pa i danas je tako. Moramo na zapad i na jug.

Bez kavana i novina bilo bi teško putovati. Novine tiskane na našem jeziku i mjesto gdje se uvečer pokušavamo družiti s ljudima, dopuštaju nam da prisnim pokretima oponašamo čovjeka kakvim smo bili kod kuće, a koji nam se na udaljenosti pričinja tako stran. Vrijednost putovanja zapravo leži u strahu. Putovanje u nama lomi neku vrst unutarnje dekoracije.

Tajna vlasti, tajna potčinjavanja ljudi nosiocima vlasti, dosad nije u potpunosti odgonetnuta. Zašto se veliki broj ljudi, kod kojih preovlađuju fizičke sile, slaže sa potčinjavanjem jednom čoveku ili grupici ljudi, ako su oni nosioci vlasti? Čak obični policajac izaziva drugačiji osećaj od prostog smrtnika u civilu. Kako u drevna vremena tako i danas, ljudi su skloni da misle da postoji miropomazanje vlasti. Ovde se, naravno, održava ostatak drevnog ropstva čoveka, koje nije u potpunosti savladano ni u demokratijama.

Ne bih želeo da vam ovde držim lekciju, dajem časove iz pedanterije, ne, ne, ne, to nije u mome stilu... Ali, konačno, onima koji ne znaju ipak treba reći ono što ja mislim... A sem toga možda će vas i zanimati... Sada, evo onog šta je u suštini: kada se jedna zemlja, makar se našla toliko propala, toliko šuplja, toliko osirotela, toliko osakaćena, koja je na kraju neke velike nesreće, užasnih zaraza... ratova, boginja, velike bede i nevolje, tifusa, kolere, itd... reši da se šepuri, ona daje znak narodu, glasno trubeći na sve strane, da bi se ovaj pokrenuo, otkačio... Dovodi ga u trans, opsenjuje ga, uzbuđuje...

Tragedija Fridriha Ničea je monodrama: nikakav drugi lik ona ne postavlja na kratku scenu njegovog života do njega samog. U svim činovima, koji se obrušavaju kao lavine, taj usamljeni borac stoji sam, niko mu ne prilazi, niko mu se ne protivi, nijedna žena ne ublažava nežnim prisustvom napetu atmosferu.

(Lajpcig) nedelja, 5. novembar 1865.

Draga moja mama i Lizbet,

(...) Ponovo smo u koloseku uobičajenih poslova, razmišljanja, dugotrajnog samomučenja, oporavka; koliko mi je sada važan svaki dan i koliko puno odluka mora da se donese u malim moždanim komorama! Da li vi zaista lako podnosite svo to protivrečno postojanje, gde ništa nije jasno, osim toga da je sve nejasno? Meni to uvek izgleda kao da vi u šali prolazite kroz to. Ili se varam? Koliko ste samo srećne ukoliko sam u pravu!

Strana 1 od 976
Vi ste ovde: Home